|
|
| < | travanj, 2007 | |||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | ||||||
| 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | 7 | 8 |
| 9 | 10 | 11 | 12 | 13 | 14 | 15 |
| 16 | 17 | 18 | 19 | 20 | 21 | 22 |
| 23 | 24 | 25 | 26 | 27 | 28 | 29 |
| 30 | ||||||
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
...recimo samo da su ovo neke neodredjene misli jedne
poprilicno konfuzne osobe prenesene ovdje...ne bas nekim redom i pravilom...
...obicna snovima zanesena provincijalka...
Te noci sam joj ocutao najlepse reci koje znam... Jednom je rekla da bi sve dala da cuje to sto ocutim, i otkrio sam joj tajnu o starom drvetu koje raste na nicijoj zemlji izmedju devet salasa, u fantazmagoricnoj oazi koja se u Sahari zita prividja samo onda kada se to njoj prohte, tako da ni najprefriganijim geometrima nikad nije poslo za rukom da je osvoje svojim instrumentima...
Da od silnih briga Bog posustane
pa me zamoli da ga odmenim
ne bi bilo lepo da mu dok ne ustane
svet na bolje promenim.
Ipak, kad vec drzim zezlo cudesno
zavar'o bih trag gromom plamenim
a dotle bih reku skren'o malko udesno
starim drumom kamenim
Pa da kroz moj salas ladje prolaze
i od djerma jos stanu trubiti
da ti bar s basamka gledam obraze
kad ih ne smem ljubiti
Pa da me u sluzbu sam car pri'vati
teget mundir knap, dugmad dukati
da se kad medaljon krenes pokazivati
nemas cime brukati
Pa da i tvoj baba podavije rep
i da drugi list pocne listati
jel'te, gospon-matroz, moze l' ovaj slep
pod vas oraj pristati
Malen je sobicak srce bekrije.
jednu jedinu moze primiti
al' bez brige, sve da santa nebo prekrije
imas di prezimiti
Sad utuli fenjer, sakri sibicu
mesecev cu prah tek da istrunim
da u mraku lovim zlatnu ribicu
da joj zelju ispunim
Hm, mozda je vrijeme da se i ja konacno vratim medju "zive"...
Iskreno, nisam bas raspolozena za ovo lupanje po tipkovnici, niti osjecam da imam sta pametno da kazem...
Nista se bitno nije dogodilo, osim sto se jedna osoba udostojila da mi kaze nesto sto nije trebala...Naime, doticna osoba se usudila reci mi "one" dvije rijeci, ma znate na sta mislim...I onda me jednostavno ignorirati kao milijun puta do sada....Sta je to tako trulo danas u ljudima?
I eto mene, opet u starom filmu... Znate, to je onaj sto nema happy and :(
Ma nije bitno, zasto ja to uopce pisem ovdje? Ne znam, nekad imam potrebu jednostavno pisati gluposti, pa eto tako i sad...
Uglavnom, nije neka filozofija, opet sam razocarana i opet se osjecam onako nekako prevareno, a ni sama ne znam zasto....Ma znam, naravno da znam...Zivim u svijetu koji ne postoji, ili barem pokusavam...Jednostavno je: Neki ljudi ne smiju se sresti... E, tako je bilo i s nama, tako i je s nama.
Kako natjerati nekoga da se promeni?? Mislim da sam dovoljno pametna da znam da je to nemoguce, ali nekako ne zelim to prihvatiti i stalno se iznova nadam....
Gabriel Garcia Marquez - 13 zivotnih fraza:
1.Volim te ne zbog toga sto si ti vec zbog toga sto sam ja kad sam pored tebe.
2.Nijedna osoba ne zasluzuje tvoje suze, a ona koja ih zasluzuje nece te nikada rasplakati.
3.Samo zato sto te netko ne voli onako kako bi zelio, ne znaci da nisi voljen cijelim njegovim bicem.
4.Pravi prijatelj je ona osoba koja te drzi za ruku i dodiruje tvoje srce.
5.Najgori nacin da ti netko nedostaje je da sjedis pored njega i znas da ga nikad neces imati.
6.Nikada se ne prestaj smijati, cak ni kad si tuzan. Netko ce se mozda zaljubiti bas u tvoj osmjeh.
7.Mozes biti samo osoba na ovom svijetu, ali za nekoga ti si cijeli svijet.
8.Nemoj provoditi vrijeme s nekim kome nije stalo provoditi ga s tobom.
9.Mozda Bog zeli da upoznas mnogo pogresnih osoba prije nego upoznas pravu, i na tome ces mu, kad se to dogodi, biti zahvalan.
10.Ne placi zato sto je zavrsilo.Smij se zato sto se dogodilo.
11.Postani bolja osoba i budi siguran da znas tko si prije nego sto sretnes nekog novog, a nadaj se da i ta osoba zna tko si.
12.Uvijek ce biti ljudi koji ce te povrijediti.Nastavi vjerovati, samo budi oprezniji.
13.Ne opiri se toliko.Najbolje stvari se dogadjaju onda kad ih ne ocekujes.
...Pegava je bila jedina devojka koja ga je ostavila...
Popac i ona išli su zajedno u gimnaziju, ali roditelji su je držali u karantinu, i to ružno pačence od nas ostalih nije bilo registrovano sve do prve godine faksa. Stari joj je bio neka aždaha u miliciji, o, nije vrteo pendrek oko prsta, štaviše, imao je svog šofera ugrađenog u morbidni crveni BMW, i sa distance je delovao sasvim pristojno, ali... Pegi Su je za svaki slučaj bila na gospođu mamu. Upisala je tehnologiju, mislim, i krajem tog leta se pojavila na Štrandu u jednostavnom crnom kostimu, koji je, onako bestidno jednodelan, u momentu zasenio premijerne tange i osramotio tufnice i volančiće na bikinima raznih kalibara i formata. Priznajem bila je moj tip, generalno, ali bila je i tip mog prijatelja, sasvim konkretno, i na vreme da nešto ne pokvarim, povukao sam se na pristojnu razdaljinu, sa koje sam ipak mogao da posmatram dve siluete, zapričane u pesku velike rečne plaže. Tih dana pozirali su za plakat ljubavnog filma... Sunce se zaplitalo u vrhove jablana, i, kotrljajući se kroz krošnje kao narandža, spadalo na niske grane. Lagano, u uobičajenoj fotomontaži, klik-klik, zatvarali su se suncobrani, šareni peškiri nestajali su jedan po jedan, a njih dvoje su i dalje pričali i pričali... Ona, već u majci, obgrlivši kolena rukama, i on tobož neobavezan sa laktovima u pesku, a glavom visoko u oblacima... Pegava je imala drugaricu ružnu ko san pijanog mornara, što Martinu nije smetalo da naskoči na nju i jedno vreme smo sretno izlazili u kvartetu. Onda sam ipak malo prelistao enciklopediju, i potvrdio svoje sumnje da petočlani kvartet nije najbolje rešenje. Slutio sam ko bi to mogao biti tehnološki višak i iskoristio sam svoje pravo na otcepljenje. Lufter je brzo šutnuo gabora ali se šaranski odmah upetljao u drugu vezu, Popac i Pegava bili su zagrljeni " sijamski ", i ako su nekoliko puta pokušali da ih razdvoje hirurškim putem, nas trojica mesecima nismo imali kvorum. Sve do zimskih ferija... Još na ceremoniji otvaranja zimovanja pobrkali smo se sa veselim Slovenkama iz susednog železničarskog odmarališta. Mene je usvojila Lidija, maskota tvornice gornjeg rublja, Martin je pretežno visio kao ofinger, a Popca je primila na obuku vaspitačica iz Škofja Loke, koja je drmala pivo manirom iskusnog sezonskog radnika i verala se na smučkama tamo gde i divokoze idu okolo. Ne znam čime su je hranili, ali mogla je da nas brani, zlu ne trebalo, i te duge tople zime mladom Popovickom nije bilo lako. Bio je eksploatisan kao šusterski kalfa, i sigurno je to bio razlog što je ostavio izmišljenu adresu i pogrešan broj telefona kad je na kraju ferija, skinuvši ponosno " L " tablice, sav sretan uskočio u autobus. Sretni nikad ne razmišljaju o sreći. To je posao za nesretne. Svi primete sreću u nesreći, a o nesreći u sreći razmišljaju samo blesavi. I iskusni... Popac nije bio ni od jednih ni od drugih. Bio je jednostavno uspaljeni klinac koji je dospeo u modu kod curica, u sad već davno prošlom vremenu, kad je tek svaka deseta radila " one stvari ". Hormoni su mu prokuvali na minus dvadeset i on je tog januara video sve zvezde. Ali više nikad nije video Pegavu...
Nije bilo moderno prvi se javljati devojci, moj drug je propustio nekoliko dana, pa nedelju, pa nekoliko nedelja... Onda više nije znao šta bi joj rekao. Predavanja su uveliko počela a ona se i dalje vodila kao nestala osoba. Popac nas je naterao da se zakunemo na Bibliju da nismo ocinkarili za Slovenku, sve češće smo, kao slučajno, prolazili ulicom u kojoj je "neko" stanovao, ali pošto se zavesa na jednom prozoru nije pomerala, ipak je aktiviran telefon. Zvanično saopštenje bilo je da su odselili, da je Tata Pandur premešten u drugi grad, i da ne vredi više zvati na taj broj... Svaki Lufterov problem apsolvirao sam do korica, ali Popac nije bio od onih koji se ispovedaju... Ostalo mi je nepoznato koga je zvao i gde je tražio svoju devojku, ali kad je pretražio sve, odjednom je počeo da je pronalazi u drugim curicama. Neke su imale takav nosić, neke su hodale kao ona, ili se smejale na isti način, zabacujući lepim pokretom glavu malo udesno, neke su slično njoj ćutale, neke pričale, i Popac ih je narednih godina vodao kao avganistanske hrtove, sakupivši, malo po malo, puno raznih detalja svoje velike ljubavi. Ali nikad mu nije uspelo da ih sve sastavi...
Mrzim, mrzim taj utorak.
Ne razumijem ljude koji obecavaju nesto sto vec unapred znaju da nece ispuniti.Cemu?Ne razumijem Njega koji obeca nesto, a vec tad zna da nista od toga.Zasto to radi?Zasto ne moze jednostavno reci?Mislim, shvatila bi, dobro zna da uvijek shvatim.Da, mozda je bas u tom i stvar.On zna da se ja necu naljutiti, zna da cu "shvatiti".Jer uvijek tako biva.
Znam da gresim, ali sta, sad je tako svejedno, jer on nikad ne vjeruje, nikad nista sta napravim ili bar pokusam nije dovoljno uvjerljivo da on bude zadovoljan.Ne, ne razumijem ga niti cu ikada moci.I onda on mene stalno optuzuje, iako bi trebalo da bude obrnuto.A ja sutim, jer tko zna kako ce gospodin Velicanstveni reagirati.Shvatam ja njega dosta puta, preko nekih stvari iz proslosti tesko je preci, a kad se napokon predje, tesko je ponovo nekom vjerovati.Shvacam, evo zbilja shvacam.Ali neka netko molim vas kaze njemu da pokusa i on mene bar jednom shvatiti...
Jer ovako ne ide, i nema smisla, a ja nisam ta koja ima dovoljno hrabrosti da to prekine, jer ako ja to prekinem lako je vjerovatno da je s tim onda gotovo.
Zauvek?
Nekako s proljeca
uvijek meni doluta
neka ceznja tamna,
tiha mudrost davna...
Spustam ja stare kofere
na perone sudbine
to je miris zrelih godina
moj kaput, bas je tezak, najdraza...
Nekako s proljeca
ja se sjetim starih drugova
probude se u meni
svi derneci pijani
Tad nosim stare cipele
one znaju moje ulice
to je boja, crnoponocna
moji koraci, bas su teski, najdraza
I opet taj osjecaj samoce
kad nece nikog mene krene i hoce
i opet mrakom svoje pjesme bojim
pijan od zelje za usnama tvojim
sav sam ti od ludila, nekako s proljeca
Nekako s proljeca
sjeti mene nepravda
na pobjede, poraze
i sve lazne obzire
Napravim, racun prastanja
popijem, pusta mastanja
to je ukus, lijepog kajanja
moji kapci, bas su teski, najdraza
Nekako s proljeca
noc mi oci otvara
nemam san da uhvatim
nema dana da ne izludim
A hocu da te vodim ja
tragom sunca, jugom maslina
to je dodir tvojih bedara
moja dusa, bas te voli, najdraza...
Valentinovo? Neki kazu da im je Valentinovo svaki dan....Pa da, valjda bi to tako i trebalo biti...Osobno, necu reci da mrzim taj dan, ne volim tu rijec..Jednostavno, ne volim ga..Da, ne volim Valentinovo!Mislim, imam to pravo, zar ne? Ne odgovara mi taj dan..Kao trebao bi biti poseban, meni je isti, isti kao i svi ostali dani u godini, a opet za nijansu drukciji, mozda malo sumorniji..Mozda je to tuzno..Mozda.Ali zasto bi bilo?
Valentinovo je dan zaljubljenih, naglasimo to zaljubljenih...Hm, zaboravili su reci dan sretno zaljubljenih ..!Sad zvucim kao neka ogorcena dusa, koja svako Valentinovo provodi u nadi da ce sljedece godine biti bolje..Priznajem, djelomicno da...zato ove godine, svecano obecajem da cu to promjeniti..Prakticki, nece se dogoditi neka velika promjena u odnosu na prethodne godine...Mozda, eto, potrudit cu se, i ove godine necu ocajavati i biti neraspolozena..Pokusat cu biti vesela, pa sta, nisam valjda jedina koja ce biti sama za Valentinovo...? Dobro, ne bas sama, Netko ce ipak biti u mojim mislima...I eto, necu biti sama....
...jedna malo preuranjena tema....
=)
hm, da..eto nije mene dugo bilo...ma dobro, nije bas tako dugo..
iskrena da budem, prvo mi se nije dalo nista pisati, a i sta da pisem...vise sam i sebi vise nego naporna i monotona...a onda, onda da, onda sam zaboravila lozinku...ali eto pogodila sam, sjetila se ili kako to nazvati..pa sam odlucila nesto malo napisati...
ma mislim, pocela sam nesto o mom ljubavnom "stanju", nazovimo ga tako...i sad, nepromjenjeno je, tj. malo je dobro, malo skroz lose, i sad vise ne znam ni tko sam u cijeloj prici ja, ni tko je on?
to bas nije dobro, znam....trebala bih saznati uskoro, ali nekako strah me..mislim, nije to bas lako..
mozda i dogodi se cudo? pa ni ne budem morala saznati..ali ne.ne vjerujem, ljudi se ne mjenjaju samo tako...
mozda bih se i ja trebala promjeniti za nijansu..da, vjerojatno.pokusat cu..ali na kraju, zasto? ili, zbog koga? njega? mozda..a mozda i zbog sebe..
nedavno procitah(leonardo da vinci:zivot i djelo) sljedece : "Ne cini ono sto zelis razumom, vec ono sto osjecas srcem"...
? ? ?
da li je to tako, tj. da li uopce ima smisla?
ja uvijek trazim smisao u besmislu...ha.
ne, ne, ne, ne znam, mozda, vjerovatno je stvar i u meni.....
ma sad sam vec pocela tu neke gluposti koje ni sama vise ne kuzim...
nista, idem...
mozda se vratim opet---valjda--
hm, da...sve je dobro kad se dobro svrsi..to je sve sto mogu reci...
a ovo se, recimo, dobro svrsilo....i opet mi je osmjeh lajt motiv =)
Vec tjedan dana svaku vecer, svako jutro i svaku neispunjenu sekundu u danu vrtim onaj film od pre jedno tjedan dana i ne nalazim odgovor...Jednostavno ga nema, nije ni blizu...nista...
Pokusavam da shvatim gdje sam, i jesam li uopce pogresila?Jesam li ja kriva, i je li uopce vazno ko je sad kriv?
Vjerovatno nije, sjecanje je prazna lupa koja sitne stvari uvelicava..
Ipak, samo retki nadju retke...a ja cini se nisam od tih retkih...I pouzdano osecam da bas On je...
Jednom su sadili lipu
Jednom su sadili lipu
stari Nestorov, gospon Ceda i jos jedan
bio sam nov u tom stripu
komsijin mali kog su pustili da gleda
Stari Nestorov, potpalivsi korov, tad rece mi
ti si mlad
ti ces dospeti za taj hlad
Jednom sam voleo zbilja
mislim na ljubav pravu, sasavu i silnu
vozio hiljadu milja
ko onaj ruzni Francuz u prelepom filmu
vukle me sine pod tocak masine
al' ona me spasila
sve je druge ugasila
Hej, sve to dodje na svoje
odavno pravila znam
samo tuge se broje
hej, opet tornjevi tuku na Svetog Luku
jesen je kriva, uvek me rasturi siva
Jednom je prosla kraj mene
sa tipom kog sam znao
tama da se javim
skrila je pogled na vreme
al' sasvim dovoljno za blues
u mojoj glavi
bezvezno zdravo i klimanje glavom
i sve sto vec sleduje
neka, lutko, u redu je
Jednom su palili lisce sa one lipe
dim je leteo do neba
na kom su (nema ih vise) stari Nestorov, gos'n Ceda i jos jedan
Ko nije drvo razumeo prvo
pa tek onda sadio
taj nije nista uradio
i shvatice kad-tad
da ne zna sta je hlad
...
I, vise nego dovoljno godina kasnije, mozda necija, mozda proseda, mozda bez ikoga, ti ces ugledati belog leptira na jorgovanu, i sirom otvoriti prozore mameci ga da ti sobu oprasi polenom i prolecem. A ulicom ce prolaziti mali Cigan sa violom, videces samo drozdovo pero na sesiru kako promice za simsirom, i zacuces Neku Staru Dobru Nepoznatu Pesmu, koju prvi put slusas, a godinama je znas...
I zaplakaces, istog casa...
I najzad shvatiti kako sam te voleo...
Uzdahnuce, verovatno. Cestice sjaja rastopice joj se nacas u pogledu, kao odraz udaljenih zvezda u vodi. Bice sama, nadam se. Jer, tad ce se u ritmu njenog pulsa mozda pojaviti ona uznemirena i kljucna sinkopa koju sam poslednjih dana uzalud osluskivao u odjecima nasih tisina. Tisina. Da. I onda ce znati da je jedina koju sam ikad voleo. Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca. Stedeci se. Uceci se kako cu najbolje voleti nju.
Kada je konacno nadjem.
